Loading...

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Бесједа на парастосу јасеновачким логорашима - Доња Градина, април 2005

Вода порумени, снег се зацрвени
од премноге крви српских мученика.
О васкрсли Христе, о Царе царева,
осуши нам сузе, прими српске жртве
где се вечно живи и вечно се пева.

Дан ће да објави што ноћ црна крије
никад грех без сведока није.
А на Суду страшном кад васкрсну мртви,
седамсто хиљада сведочиће жртви.

Срце је мржњом затворено, љубав не улази у њега, а главни узрок рата jесте охолост.

Да ли је неко од Вас када био у прилици, да по снажној вејавици куца на затворена врата, и не отварају се, нити има одговора живих људи у кући? Тако је када наиђете на затворено срце. То су веома много осетили Срби, Јевреји и Роми у Другом светском рату на овим просторима и шире. Не знајући зашто и коме су сагрешили, одвођени су са својих топлих огњишта у логоре, мучени и као невини убијани на разне начине, како у Јасеновцу, тако и овде где многи почивају и очекају свој поновни васкрс.

Данас овим парастосом и на друге начине обележавамо 60 година од пробоја из јасеновачког логора, од стране оно мало преживелих заточеника, у односу на 700.000 мучених и невино поубијаних. Данас, као и увек, сећамо се у молитвама овдашњих невиних жртава.

По завршеном Другом светском рату, вођа југословенских комуниста не нађе за потребно да дође у Јасеновац, а пропутовао је цели свет. Тако исто и недавно упокојени поглавар Римокатоличке цркве, не нађе за потребно да дође у Јасеновац, као што је дошао у Аушвиц, да се поклони и овим невиним жртвама. И он је посетио многе земље, падао на колена и љубио земљу у коју је дошао у њој Богу се молио. Посетио је Хрватску три пута, а Босну и Херцеговину два пута. И проповеда: „Господ се гнуша окрвављеног и лукавог човека“ (Пс. 5,7).

Нажалост, често људима смета дрво да не виде шуму, тј. не виде велику светлост и стварност. Тако и у поступку хватања Срба, мржња им је отворила известан вид, па виде трун, а затворила им је могућност да виде праву и велику стварност.

Свети Николај охридски и жички написао је службу Новим српским великомученицима и мученицима па вели: „Прошле су вас муке и болови тешки, сада сте у царству и светлости мира, мученици српски, синови витешки. Прошли су призори ужаса и срама, каквих свет не виде од Неронових дана“.

Ратна страст диктирала је људима који мучише и убијаше невине људе. „Сузе им посташе хлеб дању и ноћу“ (Пс. 41,3). Откуд да су толики Срби напустили своје завичаје и нашли се у страним земљама? Отуда што је тај народ остао веран својој вери православној, својој нацији, свом имену, својој историји, својим херојима, своме поносу. То је био неми протест онима који ова недела учинише. Како на раније немиле догађаје, тако и на ове, проговорио је пољски књижевник Сјенкјевич у својим делима. Изјавио је гласан протест против угњетача и убијача робља, гласан као труба јерихонска.

Српски народ био је и остао поносан својом историјом, својом оргиналном музиком, својим народним умотворинама, својим радом, својим Душановим закоником, својим Светим Савом и другим српским светитељима и светитељкама. Он се грејао и греје на ватри на којој се грејао Свети Сава и сви остали великани српски.

Ми знамо шта значи бити роб. Сузе су нам биле домаћин, а радост гост у кући. Зато ми не желимо да има робова у свету. Ми нећемо допустити себи то гордо господство над другим људима. Ми по њима немамо спољашњег културног сјаја колико они, али имамо више душе, као што су православци увек имали више душе, па и овдашњи страдалници. Дакле, нисмо ми робови чије је тело било у ропству. Него су робови они који траже свој обрачун са другим народима. Они су робови старе терминологије ропства и слободе.

Због свега тога ми, Срби их не презиремо него сажаљевамо. Ми ни за мучитеље у Јасеновцу, Градини, и на другим местима, немамо осуде него сажаљење, а све оно што су чинили и учинили остављамо Богу, праведном Судији и њима. Све су ово говорили и о овоме писали мислиоци и писци: Мицкијевич, Толстој, Достојевски, Соловјев и многи други.

Говорећи данас на овоме светом и многострадалном месту, на овом парастосу, прате нас хиљаде и хиљаде болних, самртних узвика људских, па их молим, ако у овом мом кратком помињању њихових страдања не рекох све, да ми не замере и не осуде ме због мог израженог сиромаштва. И овде се бори људска сила са Правдом Божијом, робови са господарима, гладијатори са Христом.
Нека је вечан покој свима пострадалима који својом вером потврдише крајњу победу Христа.

Слава им и Бог им подарио боравак са Собом.