Страницу одржава
ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)
МИТРОПОЛИТОВ РАД У ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ЕПАРХИЈИ
На епархију је митрополит Петар Зимоњић дошао у изузетно тешком времену. Стање је било несређено и запушено. Народ је ретко ишао у цркву, нарочито по градовима, деца нису крштавана, мртви су сахрањивани без свештеника. Са новим господарима (Аустро-Угарском) водила се исцрпљујућа борба за црквено-школску аутономију. Борба је донекле завршена 1905. године, после чега је наступило смиривање. Сада је митрополит Петар могао више времена да посвети учествовању у раду појединих црквених тела, подизању цркава и отварању нових српских школа. На седницама великог управног и просветног савета заузимао се енергично за српске школе и националне установе. Као прави, истински монах, намеравао је да отвори монашку школу. „Обилазио је многа места своје Епархије, уносио је у широке слојеве народа свој националистички оптимизам и уздизао оне, који су сумњали и клонули. Као вирилни члан Сабора иступао је увек са великом опрезношћу и тактиком, избегавајући намештеност политичара од професије.”
За време док је митрополит Петар управљао Захумско-Херцеговачком епархијом одиграло се неколико крупних и трагичних догађаја. Анексијом Босне и Херцеговине 1908. године потопљене су све наде да ће се српска Босна и Херцеговина ускоро моћи ослободити туђинске власти. Затим долазе балкански ратови. Први светски рат почиње хапшењем, убијањем и прогоном православних свештеника у Босни и Хецеговини. За време рата у Захумско-Херцеговачкој епархији су убијени или обешени свештеници: Јосиф Кочовић, парох фочански; Владимир Поповић, парох тетимски, срез фочански; Видак Парежанин, парох корјенићки, срез требињски (обешен) и Саво Поробић, парох пољички, срез требињски. У логорима или по повратку кући, од исцрпљености или услед старости, умрли су свештеници: Драгутин Тихи, наставник монашке школе у манастиру Житомислићу; Марко Даниловић, парох чичевски, срез требињски; Гаврило Таминџија, пензионисани парох звјерински, срез билећки; Димитрије Јовановић, пензионисани парох загорски; Лазар Кочовић, парох миљевински; Михаило Радовић, парох Кифиног Села; Марко Кисић, парох љубомирски, срез билећки; Вукадин Зечевић, парох закаљски, срез чајнички, и Василије Кандић, парох фочански. За све ово време тешких искушења за српски народ митрополит Петар се у Мостару држао јуначки и мудро, чинећи за свој народ оно што је било могуће. Поменимо неке његове акције и ставове који одсликавају изванредне карактерне особине ове велике личности нашег црквено-народног бића и живота.
У Босанском сабору 1912. године митрополит Петар први потписује познату Декларацију Срба посланика у Сабору, од 2. септембра 1912. године, поводом сукоба Аустро-Угарске монархије и Краљевине Србије због изласка Србије на Јадранско море, против чега је била Аустрија, а српски посланици и народ у Босни и Херцеговини су то прижељкивали и поздрављали. Као родољуб и неустрашив бранитељ народних и црквених права у више прилика је показивао своју одлучност. После Сарајевског атентата 1914. године, уочи објаве рата Србији од моћне Аустро-Угарске, када су за Србе у Босни и Херцеговини наступили тешки дани, митрополит Петар је имао куражи да у мостарској Саборној цркви одржи беседу и да у присуству аустроугарског генерала и политичких власти критикује државне власти, протестујући против прогона Срба. Митрополит је рекао да му је несхватљиво да једна цивилизована држава може тако поступати са својим поданицима. Од присутног генерала је тражио да државна власт престане с прогонима и да заштити Србе; у противном, он ће се обратити цару за интервенцију или ће позвати српски народ на устанак. Том приликом је, између осталога, рекао: „Један дио наших суграђана (мислећи на Хрвате) пошао је магловитим путем који не води ни Богу, ни Цару, ни миру. Они су дигли руке на наша имања, на нашу част и нашу личну сигурност. Ми нећемо слиједити тим путем, али идемо са законом у руци Цару и Господару да питамо: има ли у овој земљи заштите за нас?”
Због глади за време рата митрополит Петар је преко својих свештеника скупљао децу и слао у Војводину. Међу том децом је био и наш познати црквени историчар др Ђоко Слијепчевић (родом такође Гачанин). Сусрет са митрополитом Петром он је описао овако: „Сећам се и ја једног момента: из наших, тада погорелих крајева, сакупљена су деца за слање на прехрану у крајеве који су били под Карловачком митрополијом. У томе скупу било је нас десеторо из мог села Самобора, све комшије братства Зимоњића. Обрели смо се једно време у Мостару, иако тада нисмо знали ни где смо ни шта бива с нама. Били смо смештени у једној пространој дворани: негде дубоко у ноћ дошао је међу нас један крупан и стасит човек у свештеничком оделу. Миловао нас је и делио поклоне и питао из кога смо села. Касније, када је све било прошло, рат се завршио и ми се вратили кућама, дознали смо да је то био митрополит Петар.”
Својим храбрим држањем и светитељским животом митрополит Петар је сачувао своју Православну Цркву и свој народ пројављујући љубав за све људе и стекавши поверење код свих. Какво је било то поверење најбоље сведочи следећи пример. Непосредно пред балкански рат Јован Скерлић запитао је угледног мостарског трговца и великог родољуба Перу Шантића: „Може ли се имати поверење у митрополиту Петру?!” Перо је одговорио: „Може као у Христу.”
На епархији Захумско-Херцеговачкој митрополит је радио свесрдно, апостолски и светоотачки, попут свог великог претходника какав је био Свети Василије Тврдошки и Острошки. Трудио се да подигне што више цркава у Херцеговини. Тако је 1904. године осветио храмове Св. Арханђела Михаила у Баљцима код Билећа; Св. Апостола Петра и Павла у Лукавици код Невесиња; Св. Георгија у Брвенику на Зупцима; године 1906: Св. Јоакима и Ане у Врпољу на Љубомиру; године 1907: Св. Василија Острошког у Улогу на Неретви; Св. Вазнесења Господњег у Љутом Долу у Дабру; године 1908: Саборну цркву Св. Преображења у Требињу; Св. Петра и Павла у Згоњеву код Требиња и Св. Василија Острошког у Автовцу код Гацка; године 1910: Св. цара Константина и Јелене у Придворцима код Требиња и Св. кнеза Лазара Косовског у Влаховићима. Митрополит Петар је рукоположио четрнаесторицу нових свештеника. У његово време подигнут је Митрополитски двор у Мостару (који су спалиле усташе у последњем рату).
Завршетак Првог светског рата митрополит Петар дочекао је у Мостару. Одушевљење ослобођењем изразио је једним дивним поетским говором. Одмах по ослобођењу активно се укључио у рад на уједињењу Српске Православне Цркве и обнови Патријаршије. На трону Захумско-Херцеговачких митрополита дочекао је уједињење и васпостављање Српске патријаршије, а онда је по потреби Цркве премештен на катедру Дабробосанских митрополита. Општа је оцена да је на епархији „средио прилике, смирио духове и уклонио несугласице, које су пре њега биле оштре и озбиљне”.
ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)
МИТРОПОЛИТ ЗАХУМСКО-ХЕРЕГОВАЧКИ
МИТРОПОЛИТОВ РАД У ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ЕПАРХИЈИ