Страницу одржава
ГЕОРГИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ(1807-1896)
МИТРОПОЛИТОВ РАД
Десет година, колико је Николајевић био митрополит, није дуг период, али је он за то време урадио много. Рукоположио је 7 ђакона, 2 јерођакона, 75 свештеника и 4 јеромонаха. Произвео је 2 протођакона, 2 протосинђела, 1 игумана, 15 протојереја; 2 архимандрита и 11 свештеника је одликовао црвеним појасом. За ово време умрло је 102 свештеника. Чинодејствовао је на посвећењу три митрополита. На дан сахране 16. октобра 1888. године служио је опело и пратио до вечне куће митрополита Леонтија Радуловића. Осветио је 35 новоподигнутих и обновљених цркава, 17 их је још отворио и у њима се уз његов благослов служила Света Литургија. Тако су за 10 година подигнуте, обновљене и отворене 52 цркве. Извршио је и нову поделу парохија. Око 50 парохија није могло да обезбеди издржавање свештеника, па је за те свештенике издејствовао помоћ државе. Исто тако је издејствовао помоћ државе за сиромашне цркве у одеждама, књигама, сасудима и утварима. О државном трошку сваке године грађено је 5-6 парохијских домова.
Цркве у Босни и Херцеговини су оскудевале у црквеним књигама, због чега у многим црквама није ни служено. Заузимањем митрополита Николајевића, у Сарајеву су, о државном трошку, прештампаване руске црквене књиге. Прештампавање књига одобрили су Свети синод Цариградске патријаршије и влада, а цео посао је обављен под надзорм сва три босанско-херцеговачка митрополита. Због тога што су се руске црквене књиге прештампавале о државном трошку, по новинама су се појавиле критике против митрополита Николајевића. На ове критике он се огласио оштрим и искреним чланком „Јавна исповест”, у којем, између осталог, вели: „Презирући неумјесне прекоре по гдје-којим новинама српским, руским и србијанским, пригрлио сам циљ, који ће нашој цркви, нашем православљу већу корист донијети и њу од пропасти сачувати. Настану ли пак тешка времена, будите увјерени сви букачи, да ћу за одбрану своје православне вјере, своје српске народности, и православне цркве, знати и своје достојанство жртвовати.”
Образовање свештеника и религиозно и морално стање народа било је на ниском нивоу. Како би се ситуација колико-толико поправила, митрополит је окружницом од 23. октобра 1889. године позвао окружне протопрезвитере да три до четири пута годишње са подручним свештенством држе свештеничке седнице на којима би се свештенство упознало са наредбама које црквене и државне власти издају, неупућени би се научили како се воде канцеларијски послови, а моћи ће се договарати и о једнообразности појединих чинодејстава и о другим потребама. Да би се имао увид о чему се говорило на свештеничким седницама, а и ради потомака, окружницом од 3. децембра 1892. године наредио је да се воде записници и достављају Конзисторији.
Из сачуваних записника видимо да се на свештеничким седницама расправљало о различитим питањима и да су доношене многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Најчешће теме разговора су биле: побољшање свештеничког стања, искорењивање рђавих обичаја, посебно при женидби и удаји, о једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда, о сплеткама и тужакању свештеника код духовних и политичких власти, о потреби да се свештеници претплате на листове: Босанско-херцеговачки источник, Хришћански Весник, Весник Српске Цркве, или Глас Истине и Просвјету, о ниском моралном стању у народу, о искорењивању обичаја да крвни и блиски сродници кумују на крштењу, о здравим људима који иду по свету и просе, о сузбијању крађе. Прихваћене су одлуке: да свештеници за наредну седницу саставе по једну беседу а да се објаве оне које буду добре; да уз Часни пост, ради праксе, у седишту протопрезвитерата одслуже Литургију пређеосвећених дарова; да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве; да свештеници недељом и празником служе службу Божју; да се искорењују псовке у народу; да свештеници набаве „купјел” – суд за крштавање деце; да се ограде гробља у сваком селу и да се у њима направе капелице; да се свештеници не мешају у туђе парохије без знања надлежног свештеника; да не долазе у град неуредни; да свештенички домови не плаћају данак за општинарину, писарину, кулук, него да се тај намет укине, и друге одлуке. Посебно се расправљало о невенчаним паровима, о врачарима, гатарима, бајалицама, јавним блудницама и тражио се начин да се њихов број смањи. За овакве случајеве решено је да се јавно укоре и позову на покајање, у супротном су одлучивани од причешћа. Свештеници су на седницама преузимали обавезу да децу одвраћају, поготову женску, од пушења. Обавезали су се да се међусобно поздрављају по старом обичају „Благослови” или „Благословите, оче и брате”, да уче народ да се поздравља између себе „Добро јутро”, „Помози Бог”, „Добра ти срећа”, „Бог ти помогао”, „Добро ти било”, „Срећан пут”, „Збогом”, а не „Добар дан”, „Клањам се” и сл., а народ свога свештеника да поздравља речима „Благослови, духовниче”. Пошто многи, нарочито у градовима, не држе четири годишња поста, петак, среду, Усековање, Крстовдан, већ мрсе јавно у гостионицама и тако саблажњавају друге, посебно омладину, свештеници су се договорили да енергичним саветом ову рђаву навику искорењују, и да уопште у својим парохијама, речима и делом, искорењују све што је за народни морал и материјално добро убитачно, а да се усађује оно што је корисно и спасоносно за Православље, Цркву и Српство.
Митрополит Николајевић је за десетак година упутио 93 окружнице свештенству и народу. У окружницама се уређују разна питања и правила црквено-пастирске службе. Из окружница се види митрополитова очинска брига за севештенство и народ, као и тадашњи проблеми и начин како их је он решавао.
Да би имао тачне податке о црквама, парохијама, свештеницима и служењу, затражио је од свештеника окружницом од 10. јула 1886. године да до новембра 1886. године преко надлежних протопрезвитерских уреда доставе Конзисторији: „1. има ли цркву у својој парохији, кад је саграђена, од каквог је материјала, кад је освећена и од ког архијереја, коме је посвећена, има ли црква све утвари, нужне књиге, одежде и сасуде за богослужење, је ли антимис освећен и јесу ли свете мошти у исти ушивене, од ког је архијереја потписан и које године, има ли црква покретног и непокретног имања, ко води црквене рачуне и како, постоји ли црквена општина односно тутори, ко бира исту и на колико година, је ли свештеник председник или члан исте, има ли црквени печат и у чијим је рукама, где свештеник станује близу или далеко од цркве, да ли се у цркви сваке недеље и празника служи божествена литургија, о којим празницима има највише народа у цркви, да ли је и кад свештеник проповедао својим парохијанима и да ли народ радо слуша”.
Пошто су чланом VII конвенције од 29. марта 1880. године између Аустријске владе и Цариградске патријаршије архијереји у Босни и Херцеговини добили плату у замену за таксе и друге приходе које су убирали од пастве, митрополит Николајевић је окружницом од 10. јула 1886. године укинуо: 1) венчанице, таксу за брачне дозволе и диспензије; 2) јабуку, таксу за рукоположење; 3) синђелију, таксу за подељење парохије; 4) батик, годишња пристојба пароха своме архијереју; 5) наплату за освећење цркве приликом каноничне визитације. Истог дана другом окружницом позвао је свештенике да до месеца јануара 1887. године поднесу надлежном протопрезвитерском уреду извештаје у којима ће назначити: своје име и презиме, име парохије, број цркава и манастира, број кућа и душа, податке о крштенима, венчанима и умрлима за године 1884, 1885. и 1886. Ове извештаје дотични протојереј треба да достави Конзисторији.
Дешавало се да се покојник сахрани без свештеника, а после неколико дана позиван је свештеник да над гробом врши опело. Окружницом од 15. јула 1886. године митрополит наређује да се умрли сахрањују са свештеником; ако је покојник удаљен од надлежног свештеника, да се умоли најближи свештеник да га опоје.
Међу свештеницима је увек било и оних који нису савесно вршили своје дужности, који су се одали пијанчењу и неморалном животу. Окружницом од 31. октобра 1886. године митрополит упозорава оне „који својим рђавим понашањем понижавају углед свештенства, а с тим и цркве, а религиозно-морална својства вјерних колебају, – конзисторија ће врло строго поступати и ако којега задеси зла коб, нека то сам себи припише”. На крају окружнице позива свештенике: „Ако је ко скренуо с правога пута, нека се освијести, те нека за раније потражи лијека у црквеним књигама, у проповиједима, како себи, тако и повјереној му пастви.” Неки свештеници су венчавали људе који су већ били ожењени са другом женом, због чега су их судови позивали на одговорност. Да се то не би понављало, митрополит Николајевић је окружницом од 30. октобра 1886. године упозорио свештенике да се придржавају упутстава из окружнице од 31. јануара 1885. године, у којој је изложено када и у којим приликама се бракови могу благосиљати или ускраћивати, како би се сачувао углед свештеника и избегле непријатности.
Бринуо се стари митрополит да црквене општине оформе библиотеке. Окружницом од 12. септембра 1886. године препоручује им да купују књиге Матице Српске из Новог Сада из задужбине Петра Коњевића.
Митрополит Николајевић је знао колико старине имају значаја за историју. Сам је описао многе старине, посебно старе књиге, и тако их од заборава сачувао. Како је овај посао превазилазио могућности појединца, митрополит Николајевић је окружницом од 13. новембра 1886. године свештенству своје епархије и пријатељима Цркве и српског народа послао следећа питања, на која су требали да пошаљу одговоре: „1) опис старих мјеста (парохија) 2) опис села, име њихово и постанак, и зашто се тим именом зову; шта народно предање о њима казује? 3) опис старих гробља и споменика (мрамора). У њима и поједине натписе старинске 4) опис старих црквених књига рукописних или штампаних, назначивши име књига, годину њену, писца, гдје је писана и на чему, или на хартији или на кожи, и ако је могуће такове овамо послати 5) вјеран препис или оригинал старих писама, синђелија и повеља (ако их има), које се налазе код појединаца, као и других важних историјских докумената или споменика, а уједно и опис старих ствари црквених итд. 6) опис предјела или села у ком се чине зборови или ако се налази каква вода, извор (светиња) или црквина, на која народ долази, и какву важност описују, народно предање о томе 7) које празнике осим оних, које св. црква заповедним прописује, народ држи и светкује, и зашто? Шта народ о њима мисли и говори? 8) опис народних обичаја: о крсном имену, о здравицама, о ломљењу колача, о рођењу и крштењу, просидби и вјенчању, при смрти и сахрањивању; о предрасудама при сијању, жетви, при разним годишњим празницима тј. о великим годовима, као: Божићу, Васкрсу, Ђурђевдану, Илиндану итд., о свима обичајима што се односе на православну вјеру”.Често је митрополит Николајевић од свештеника тражио да му доставе податке о „српско-православним вероисповедним школама” као и о „народним комуналним школама”. Имајући у виду да благољепије цркава и умилно појање привлачи верне, препоручио је народу и свештеницима окружницом од 9. марта 1887. године „да се код сваке цркве у варошима и варошицама, оснује дружина, попут пјевачког друштва, од младића и људи дотичног мјеста; а побожним и честитим младићима и интелегентним људима, да покрај својих домаћих послова прихвате, приступе и свесрдно се одазову том позиву”.
Митрополит Николајевић је свесрдно помагао сваку активност која је имала српско обележије. Када је у Сарајеву формиран одбор за подизање споменика српском књижевнику Сими Милутиновићу Сарајлији митрополит је ценећи Симин књижевни рад окружницом од 21. јуна 1891. године позвао парохијско свештенство да се прикључи прикупљању прилога за овај племенити народни подухват.
Највише заслугом митрополита Николајевића, 1887. године почео је у Сарајеву да излази лист Дабробосански Источник. Власници листа су били архијереји у Босни и Херцеговини. Обавештавајући свештенике о овом листу окружницом од 14. јуна 1887. године истиче да ће у листу бити поуке за пастира, учитеља, духовног лекара и свештенослужитеља Божјег олтара „да у миру дјелатност своју у Винограду Господњем вршите за напредовање православне вјере, цркве и повјереног Вам стада; и да се покажете свјесни свога високог позива, које захтјева Ваше име и Ваш положај међу парохијанима”. На крају каже: „Увјерени смо да ће то обрадовати сваког православног Србина, којему лежи на срцу бољитак св. православне вјере, и да ће сваки тај лист предусрести са братском и хришћанском љубављу.” Обавезује свештенике своје епархије да се претплате на лист, а млађе позива да својим чланцима и црквеним вестима у листу сарађују. Колико се митрополит Николајевић бринуо о образовању свештенства видимо и по томе што им препоручује корисне књиге које су изашле. Тако их је окружницом 1887. године обавестио, а уједно им и препоручио књигу Никодима Милаша Словенски Апостоли Кирил и Методије или истина православља.
Неки православни су у недељне и празничне дане радили тешке послове или су ишли у надницу. То је био повод да се митрополит обрати окружницом свештенству и народу и да им препоручи „да свагдје и на сваком мјесту дјелом и рјечју поради, доказујући: да Христова Црква својим вјернима заповеда недељне и празничне дане светковати, те препоручује, у те дане од својих радова престати, и у тјелесном одмору, чинећи и добро дјело милости и молитве у славу Бога проводити”. У окружници од 13. октобра 1888. године наведен је списак празника који се имају празновати: 1. јануар – Нова година; 6. јануар – Богојављење; 7. јануар – Јовандан; 14. јануар – Свети Сава; 30. јануар – Три Јерарха; 2. фебруар – Сретење; 25. март – Благовести; 23. април – Ђурђевдан; 21. мај – Цар Константин и царица Јелена; 24. јун – Јовандан; 29. јун – Петровдан; 20. јул – Илиндан; 6. август – Преображење; 15. август – Велика Госпојина; 29. август – Усековање главе Јована Претече; 8. септембар – Мала Госпојина; 14. септембар – Крстовдан; 14. октобар – Света Петка; 26. октобар – Митровдан; 8. новембар – Аранђеловдан; 21. новембар – Ваведење; 6. децембар – Никољдан; Велики Петак; Васкрсење 3 да- на; Спасовдан; Света Тројица 3 дана; Божић 3 дана; међу празнике који се светкују спадају још: недеље преко целе године, крсна имена појединих породица; храмовне славе; заветине села; задушнице Црквом установљене; народни зборови и молитве, који су се до сада одржавали на уобичајеним местима у парохијама и еснафски пирови (патрон). За поједине празнике давао је митрополит упутства како да се прославе. Тако је окружницом од 1. јануара 1888. године дао упутство свештеницима и општинама како да прославе у цркви и школи општенародног светитеља и првог архиепископа Српске Цркве Светог Саву.
Има доста окружница у којима се упозоравају свештеници да не венчавају аустријско-угарске држављане ако немају дозволу од окружне или котарске области или од магистрата. Било је доста случајева да свештеници нису становали у својим парохијама, па се догађало да умре некрштено дете или болесник без исповести и причешћа. Дешавало се чак да свештеник због удаљености служи само неколико пута годишње. Да се ово не би догађало и да би се поштовала дужност сваког свештеника да станује код своје парохијске цркве у својој парохији, међу својом паством, митрополит окружницом од 18. фебруара 1888. године препоручује свештеницима који не станују у својој парохији „да се озбиљно побрину у своју парохију што прије преселити, у њој настанити се, а гдје има црква, најбоље близу цркве. Дотлен налаже се таквим свештеницима, да се више баве и налазе у својим парохијама, и сваке недеље и празника, ако цркава има, да боженствену службу обављају”. Истог дана другом окружницом обавештава свештенство, пошто је Ђурђевдан 1888. године пао на велику суботу, да у том случају типик прописује: „Ако св. влм. Георгије буде на велики петак, велику суботу или на сам дан Пасхе, онда светоме поју се стихире, канон и служба тек у понедељак свијетле недеље, дакле у други дан Васкрсенија са дневном службом.” Према томе, они који славе Св. Георгија треба славу крсног имена да пренесу на други дан Васкрсења, а никако да не славе на велику суботу, „пошто се при крсним именима доста једе, пије, пјева итд. Тиме би се о значај светковања и празновања велике суботе огријешили, када се свакоме православном христијанину у свему најстрожија умјереност и трезвеност препоручује”. Окружницом од 15. марта 1888. године скреће пажњу свештеницима да за причешће употребљавају право црно природно вино, а не кисела, фабрицирана, која се протурају под именом правог природног вина. Два дана касније, 17. марта упозорава свештенике да не венчавају лица из друге парохије без дозволе надлежног пароха, јер парох који изда дозволу тврди да се лице које припада његовој парохији може венчати и да на том путу не стоје канонске ни политичке препреке и да су та лица трикратно у цркви оглашена и да су безбрачна. Пошто је примећено да наш народ купује којекакве слике као иконе, јер су биле јевтиније а могле су се отплаћивати на рате, то је митрополит, окружницом од 1. априла 1888. године, скренуо пажњу свештеницима и благочестивом народу да не купују неправославне иконе, које не одговарају духу и учењу Православне Цркве, и да свештеници не дозволе да се такве иконе у цркве и домове српске уносе, нити да освећују иконе на којима нема одобрења и печата надлежне духовне власти. Због жалби да поједини свештеници скупо наплаћују чинодејства, митрополит је окружницом од 7. јула 1888. године одредио привремене таксе док се не одобре сталне од Земаљске владе:
1) за знамење 40 нов.
2) за венчање (по стању) од 5 до 8 фор.
3) за крсну водицу односно прекаду 50 нов.
4) за водицу када је нарочито позват 50 нов.
5) за молитву од 40 нов. до 60 нов.
6) за јелеосвећење на сваког свештеника 1 фор.
7) за опело велико (по стању) од 3 фор. до 5 фор.
8) за парастос 10 нов.
9) за опело мало од 1 фор. до 1 фор. и 50 нов.
10) за спомен читуље 10 нов.
Што се тиче бира, било би најправедније када би свака мушка глава од 18 година давала свештенику годишње по 15 до 20 ока жита или место тога по 1 форинту.
Неки свештеници као и монаси често су одсуствовали по више дана из парохије односно манастира без одобрења. Да би се овоме стало на крај и завео ред, окружницом од 13. октобра 1888. године митрополит наређује да свештеник може само један дан одсуствовати из парохије и истог се дана вратити, а ако одсуствује више дана (четири највише) ради приватних а не службених послова, мора се пријавити надлежном проти. За више од четири дана одсуства мора тражити дозволу од Конзисторије и назначити ко га у парохији замењује. Протопрезвитери и надзиратељи за одсуство изван свог протопрезвитерата и парохије морају такође тражити дозволу. Ако је свештеник болестан и није у стању да обавља свештеничке дужности, мора се обавестити Конзисторија који га свештеник замењује. За службена одсуства није се морала тражити дозвола. Дозволу нису морали тражити ни свештеници који су ближњим свештеницима помагали при разним свештеничким чинодејствима.
Године 1889. навршило се 500 година од Косовске битке. Поводом овог значајног датума окружницом од 27. априла 1889. године препоручено је свештеницима да на Видовдан служе Свету Литургију и парастос свим погинулим српским јунацима и хришћанима са додатком у јектенијама: јешче молимсја о упокојенији душ усопших рабов Божијих, за вјеру Христову и своје отечество погибших војев на брани косовској... Наређује се да свештеник на парастосу проповеда у духу Јеванђеља.
Како су Срби у Босни живели у римокатоличкој држави, били су изложени притисцима унијатске пропаганде. Због тога је митрополит Николајевић често опомињао свештенике и верни народ на дужност да чувају православну веру. То је учинио и окружницом од 26. новембра 1889. године у којој подсећа родитеље на дужност да своју децу васпитавају у православној вери. Пошто су многи родитељи неуки, свештеници су дужни да им помогну. Позива свештенике да „где су заведене народне основне школе, по распореду предавања, неизоставно поучавају нашу младеж у науци хришћанској, а где су српско-православне школе, да надгледају такво предавање, и Нас о томе извјештавају”. Тражио је да му се на крају сваке године достави успех ученика и преглед пређеног градива из веронауке. Тамо где није било српско-православних школа, а да наша деца не би остала без икакве поуке о вери, наредио је да свештеници недељом и празницима „код цркава или код својих кућа окупљају дјецу из повјерене им парохије и ту да их науче: уредно прекрстити се, звати се српско-православним именом”. Децу треба да науче напамет молитву Господњу „Оче наш”, „Вјерују”, и „Десет заповједи Божијих”, уз кратко правило моралног владања.
Дешавало се да су грађанске власти због преступа кажњавале свештенике и упућивале их на издржавање затворске казне, што је наносило штету свештенству и Цркви. Године 1889. осуђена су четири свештеника, један јеромонах и један архимандрит. Тројица су осуђена због буњења народа против власти, један због увреде владара, један због убиства и један због злостављања неке жене. Да се не би понављале овакве ствари митрополит је окружницом од 23. октобра 1889. године наредио протопрезвитерима и надзиратељима да сазову подручно свештенство, да их са овим случајевима упознају и да озбиљно приме поуку: „Услед чега се свакоме најозбиљније препоручује, да се сваки својој свештеничкој дужности потпуно ода, и најсавесније одазива, клонећи се свега и свачега, што би кога могло у биједу довести, а достојанство српско-православног свештеника – окаљати. А то је могућно постићи само разумним поступањем, и врло обазривим опхођењем у данашњим приликама, кад је свак упро очи на рад и понашање свештеника, и кад ничији и најмањи преступ не може олако проћи.” Каже се да „у сваком житу кукоља има, али свештенство мора бити чисто; то сјеме мора да је као злато”, опомиње своје свештенике митрополит. Окружницу је завршио речима: „Имај вазда у памети свештениче, да је промисао Вишњега, изабрао те између многих, и поставио међу људима на најодличније мјесто, да проповједаш и учиш свијет вјечној истини Христове науке, и приводиш га к Богу; па неће бити узрока ни да на земљи сркнеш горке жучи-казне; не дај, дакле, да се због твоје слабости, и мана људских, застиди Српско-православна Црква, Српски Народ.” Истовремено предлаже да се свештеничке седнице држе бар једном тромесечно, посебно тамо где до сада нису држане, и да се на седницама међусобно обавештавају о дневним приликама и потребама.
Митрополит Николајевић је често препоручивао свештеницима оно што је за њих корисно, посебно у вршењу свештеничке дужности. Окружницом од 22. јануара 1890. године позива свештенике да се претплате на часопис Хришћански Весник, који је излазио у Београду а уређивао га је протојереј Алекса Илић. Часопис садржи оно „што је сваком свештенику најпотребније за цркву и народ”.
Старајући се за свештенике, митрополит се једнако старао и за њихове удовице и сирочад, и због тога је одлучио да оснује „Фонд за потпомагање удовица и сирочади свештеника, српско-православне цркве у епархији Дабробосанској”. Окружницом од 22. фебруара 1890. године упознао је свештенство са нацртом правила фонда и позвао их да подрже оснивање и да својим улозима помогну да фонд заживи. Митрополит је у фонд приложио 800 форинти, а тестаментом завештао још 3.000 форинти. Колико се бринуо о породицама умрлих свештеника видимо и из окружнице од 1. септембра 1894. године, којом наређује да свештеник који је примио удову парохију у администрацију „годину дана даје половицу свију прихода из парохије породици умрлог свештеника”.
Има много окружница у којима митрополит позива свештенике и народ да прилозима помогну градњу храмова Божјих. Окружницом од 7. априла 1890. године позива свештенике и народ да прилозима помогну градњу цркве у Маглају, а окружницом од 19. априла исте године цркву у парохији Церовици, котар Тешањски. Међутим, дешавало се да су неки људи, па и свештеници скупљали прилоге за цркве и школе без благослова и одобрења митрополита. Било је и таквих који су скупљени новац узимали за себе, варајући на тај начин побожни народ. Да се ово не би догађало, окружницом од 25. децембра 1890. године митрополит забрањује „скупљање милостиње било у коју сврху без претходне дозволе и благослова ове духовне власти. Уколико би свештенство или српско православне црквене општине дозволиле скупљање прилога без претходног благослова и одобрења сматраће се саучесником у недозвољеном делу”.
Због недостатка цркава и свештеника укоренили су се неки обичаји противни духу св. православља, учењу, прописима и стародревној пракси наше Свете матере Цркве, као: венчања ноћу, крштења и други православни обреди по приватним кућама а не у цркви. Некада је ово било нужда, пише митрополит у окружници од 11. октобра 1890. године, и није се могло ни осуђивати, а данас, када се на све стране граде цркве и има већи број свештеника, наређује „да се од сад, гдје год има црква, и гдје даљина мјеста допушта, сва свештенодејства свршавају јавно у цркви, а не у кућама, осим случајева, кад за то постоје оправдани разлози, или кад само молење по предмету своме то захтијева”. За овакву наредбу митрополит се одлучио и због лоших прихода појединих цркава; из тих прихода подмиривале су се потребе цркве, а у многим местима су ти приходи били и једини извор за издржавање српских вероисповедних школа. Препоручује црквеним општинама и одборима да народ не одбијају ценама, а народ позива „да ревносније цркву и св. службу посећује, да чврсто стоји уз православље, да љуби и поштује своју св. веру и милу народност”.
Пошто се дешавало да су у цркви проповедали световњаци, који су у беседама вређали друге, а тон им није одговарао духу Свете Цркве, митрополит је окружницом од 17. новембра 1893. године забранио световњацима да проповедају у цркви без дозволе и овлашћења месног архијереја или најстаријег у месту свештеника. По учењу светих отаца, пише митрополит, световњаци „немају власти са амвона учити, а и спрема им оскудева, те не могу и не знају извести своју проповед онако, како прописују закони црквени, и теорија изложена у науци црквеној”. Сазнавши да неки свештеници нередовно или уопште не проповедају, а имајући у виду значај проповеди за верне, окружницом од 22. новембра 1893. године митрополит наређује да се у црквама и на зборним местима у парохији недељом и празником проповеда. Истакавши важност проповедања слова Божјег истовремено наглашава важност владања по њему. То је „прва и најглавнија дужност, и обавеза сваког свештеника”. Да би се уверио како се ова његова наредба извршава, тражио је од протопрезвитера и надзиратеља да му у годишњим извештајима тачно наведу колико је који од подручних свештеника у току године изговорио беседа, где и којом приликом. Исто тако захтевао је да му се доставе проповеди оних свештеника који су их сами саставили. Интересантно је да је митрополит лично саставио распоред проповедања сарајевских свештеника за 1894. годину. Уз распоред који је послао сваком свештенику било је и писмо у коме пише: „Унапријед надајући се да ће наша врућа жеља од ваше стране драговољно по позиву и дужности бити примљена, те с тога препоручујемо вам, да проповед или бесједа, коју будете говорили, треба да буде кратка, и да у себи садржи христијанску поуку на основу дотичног јеванђеља, како би православни народ могао што боље разумјети и примити на своје религиозно-морално сазидање. У таквој поуци можете се дотаћи и осуђивати неке мане, које су вам без сумње познате, и које су се увукле, и из дана у дан увлаче у наш народ.”
Митрополит Николајевић је дознао да су многе цркве подигнуте од дрвене грађе или плетера без дозволе духовне и политичке власти. То је био разлог да 1. септембра 1894. године упути свештенству и црквено-школским општинама окружницу у којој тражи да убудуће строго пазе „да се ниједној цркви, и у опште згради, у којој се богослужење чини, не поставља темељ прије, док се за то писмена дозвола и архијерејски благослов не изда. Исто тако нужна је претходна дозвола и политичке власти”. Истовремено је забранио да се убудуће цркве граде од дрвене грађе. Они који желе да граде цркву потребно је да прибаве потребне дозволе, да црква буде у средини парохије и да је обезбеђена половина новца од износа цене за градњу цркве.
Због случајева да су брак склапали блиски сродници, митрополит је окружницом од 24. новембра 1894. године препоручио народу своје епархије да избегава овакве случајеве „јер, колико је с моралне стране пред Богом грјешно, а пред поштеним свијетом зазорно и саблажњиво непоштовање крвних породичних веза: толико је још с физичке стране за пород убитачно склапање бракова у блиском сродству; јер науком је доказано, да се из таквих бракова обично рађају глуви, нијеми, сулудасти и други различни умни и тјелесни богаљи”. Окружницом од 23. фебруара 1895. године захтевао је од протопрезвитерских уреда да прикупе податке од парохијског свештенства и да га известе у року од два месеца „постоји ли обичај да отац или старатељ девојке која се удаје, захтева од младожење уцену у новцу тј. ако му младожења да тражену суму новца он ће му дати девојку. Ако је девојка одбегла, неће да се помири с њиме док му не да новац”. Митрополит се интересује када се тражи новац, пре просидбе или кад је већ девојка одбегла. Да ли је тај обичај распрострањен или се постепено губи, које су последице овог рђавог обичаја? Који је најподеснији начин да се тај обичај укине?
Приликом канонских визитација митрополит се лично уверио да су гробља разграђена и зарасла у коров. То је био повод да се окружницом од 23. марта 1895. године обрати свештенству, црквеним општинама и народу у којој наређује „да се до краја године сва православна гробља очисте, у добру ограду заграде, и дрвећем засаде”. Од протопрезвитера и надзиратеља тражи да му до краја јанура 1896. године доставе извештај:
„1) Гдје је које гробље и у којој парохији и како се зове?
2) Кад је основано, и је ли освештано?
3) Има ли на средини малу капелу, или велики крст?
4) Је ли ограђено, очишћено и засађено, и кад? и
5) Која пак још нијесу ограђена, или су тако запуштена, да свако преко њих пролази; и да се види гроб изривен, и изломљени крстови, и лежећи споменици, као и све остале појединости, ако их има, – о гробљима треба овамо пријавити; ради даљег поступка према немарнима”.
Године 1894. Цариград и околина су пострадали од земљотреса. У овој несрећи је потпуно срушена богословска школа на Халки. О страдању које је задесило Цариградску патријаршију митрополита Николајевића обавестио је патријарх Цариградски Неофит VIII 4. јула 1894. године. У писму моли митрополита да помогне својим прилогом обнављање богословске школе и осталих светиња и да „уједно поради у својој епархији на скупљању добровољних прилога од стране побожних хришћана, и пошаље са скупљеним прилогом каталог свију чланова прилагача за ово богоугодно дело”. Митрополит се одазвао молби Цариградског патријарха и наредио да скупљање прилога почне 1. октобра 1894. године па до свршетка априла 1895. године; скупљени прилог да се пошаље Конзисторији која ће то даље проследити. Из писма патријарха Цариградског Антима ВИИ од 6. фебруара 1896. године, у коме захваљује митрополиту Николајевићу на послатом прилогу, видимо да је скупљено 1593 фор. и 69 новчића. Прилог је био намењен за обнављање богословске школе на Халки. Међутим, патријарх обавештава митрополита да ће школу подићи својим новцем један анонимни хришћанин, а да ће приспели добровољни прилози одлуком Синода бити употребљени на издржавање школе.
Једна од последњих окружница коју је издао митрополит Николајевић датирана је 1. јуна 1895. године. Овом окружницом позвао је свештенике да што пре поднесу извештај о својим парохијама са назнаком села и у њима тачан број кућа и душа православних, мушких и женских. Надзиратељи су дужни да саставе тачан исказ свих парохија свога подручја и да их доставе Конзисторији до краја месеца августа 1895. године. Свака парохија мора имати уређен домовник (анаграф). Проте су дужне да обрате посебну пажњу да не буде ниједан свештеник који би занемарио вођење парохијских матица.
На основу статистичких података митрополија Дабробосанска је у време Ђорђа Николајевића имала 25 протопрезвитерата и то: сарајевски, височки, рогатички, вишеградски, бањалучки, градишки, тешањски, прњаворски, приједорски, кључки, крупски, Сански Мост, травнички, љевански, гламочки, бугојнски, маглајски, герзовачки, бихаћки, дервентски, костајнички, петровачки–унац, варцарвакуфски, власенички и сребренички. Године 1889. укинут је дубички а уместо њега основан костајнички протопрезвитерат. Сачувани су подаци по годинама о броју свештеника, цркава, манастира, парохија, села, рођених, умрлих, венчаних.
Дабробосанска митрополија је 1887. године имала: цркава 163, манастира 5, села 2.159, парохија 248, кућа 52.944, душа 426.124, рођено мушких 9.631, женских 9.055, умрло мушких 5.697, женских 5.644, венчаних 3.144, протојереја 26, свештеника 214, јеромонаха 2, синђела 2, игумана 6, архимандрита 2; 1888. – цркава 177, манастира 5, села 2.159, парохија 242, кућа 52.560, душа 431.060, рођених мушких 9.736, женских 9.026, умрло мушких 5.551, женских 5.804, венчаних 3.247, протођакона 1, свештеника 215, протојереја 29, јеромонаха 2, синђела 2, игумана 4, архимандрита 4; 1890. – цркава 186, манастира 5, села 2.149, парохија 244, кућа 54.524, душа 446.916, рођених мушких 9.344, женских 8.731, умрло мушких 6.403, женских 6.611, венчаних 3.621, ђакона 1, протођакона 1, свештеника 213, протојереја 29, јеромонаха 5, синђела 2, игумана 3, протосинђела 1, архимандрита 1; 1892. – цркава 193, манастира 6, села 2.167, парохија 233, кућа 55.653, душа 462.498, венчаних 3.472, рођено мушких 9.763, женских 9.421, умрло мушких 7.098, женских 7.209, ђакона 2, протођакона 1, свештеника 211, протојереја 26, јеромонаха 3, синђела 1, игумана 4, протосинђела 1, архимандрита 4; 1893. – цркава 195, манастира 6, села 2.198, парохија 238, кућа 56.368, душа 470.825, венчаних 3.500, рођено мушких 10.890, женских 9.837, умрло мушких 7.418, женских 7.361, протођакона 1, свештеника 216, протојереја 27, јеромонаха 3, синђела 1, игумана 3, протосинђела 1, архимандрита 4; 1894. – цркава 193, манастира 5, села 2.148, парохија 227, кућа 58.217, душа 427.502, венчаних 3.817, рођено мушких 10.756, женских 10.115, умрло мушких 6.765, женских 6.612, протођакона 1, свештеника 205, протојереја 27, јеромонаха 4, синђела 1, протосинђела 1, игумана 2, архимандрита 4.
ГЕОРГИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ(1807-1896)
РОЂЕЊЕ, ШКОЛОВАЊЕ, РАД И РУКОПОЛОЖЕЊЕ
МОНАШЕЊЕ И ИЗБОР ЗА МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКОГ
МИТРОПОЛИТОВ РАД